30.01.2013.

Синдром мононуклеозе

У организацији Подружнице Лозница СЛД, одржано је у Лозници, 30.1.2013. стручно предавање на тему Синдром мононуклеозе, а предавач је био др Бранко Мрђен, инфектолог. Синдром мононуклеозе карактерише појава симптома и знакова код болесника као што су повишена телесна температура, генерализована лимфаденопатија, хепатоспленомегалија, често гушобоља са отежаним и болним гутањем, малаксалост.

Узрочници могу бити инфективног и неинфективног порекла. Најважнији инфективни узрочници су вируси и то Ebstein-Barr-ov вирус, Citomegalovirus i Adenovirusi. Најраспрострањенија је инфекција Ebstein-Barr-oвим вирусом (EBV), који изазива инфективну мононуклеозу. Сматра се да је 80-90% одрасле попуације имало инфекцију овим вирусом.

EBV спада у фамилију Herpesviridae и инфицира В лимфоците искључиво човека који је резервоар инфекције, било као болесник или вироноша. Интерхумани пренос се остварује ваздушно-капљичним путем, преко пљувачке. Због честог обољевања популације од 15-25 година, ово обољење се популарно назива и „болест пољупца“.

Инкубација је најчешће 7-15 дана, али може бити и дужа. Клиничка слика се манифестује повишеном телесном температуром, гушобољом праћеном отежаним гутањем као и генерализованом лимфаденопатијом. Постоје фарингеални (најчешћи је), гландуларни, тифоидни, септички и нервни облик. Већина болесника има бенигни, спонтани ток болести са комплетним опоравком. Компликације су ретке и могу бити неуролошке, хепатичне, руптура слезине и  секундарне инфекције.  Руптура слезине  може довести и до смртног исхода.

Инфекција EBV се доводи у везу и са Т ћелијским лимфомом, назалним карциномом и Hodkin-oвим лимфомом. Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, хематолошких промена и серолошких анализа. Диференцијална дијагноза обухвата ангине, лимфаденопатије и спленомегалије различите етиологије, инфективне или хематолошке.

Терапија обухвата хигијенско – дијететски режим, антибиотике код сумње на суперинфекцију, симптоматску и витаминску терапију. Неоходно је нагласити потребу поштеде од физичких напора у периоду 2-3 месеца од почетка инфекције како би се предупредила могућност руптуре слезине и развој синдрома хроничног умора. Ово има посебан значај код особа са израженом спленомегалијом и особа које се активно бави спортом.

.........................................

<На врх>