13.06.2014.
Тинитус – дијагностичко-терапијски приступ

Мр сц. др мед. Дејан Радаљац, специјал. оториноларингологије је дана 13.06.2014. у сали СЛД Лозница одржао стручно предавање о тинитусу. Више од 10% популације је искусило неки степен  тинитуса. Тинитус је перцепција звука у одсуству спољашњег стимулуса. Обично га пацијенти описују као: високотонско пиштање, бубњање, шуштање,  пулсирање, крцкање. Многи  науче да га ингоришу, али код 1 у 100 пацијената тинитус знатно утиче на свакодневни живот, његов интелктуални рад,квалитет живота, а некад може довести и до суицида.

По речима др Радаљца, пстоје два облика  тинитуса:  објективни и  субјективни. Објективни  тинитус је  узрокован звуком који се генерише у телу и потом се преноси до ува, док  субјективни титнитус је узрокован абнормалном активношћу мозга. Објективни тинитус је редак. Узрок објективног тинитуса може бити турбулентни ток у крвним судовима, контракције мускулатуре и др. Субјективни тинитус је учестао и има различит  степен  тежине: од једва  приметног до  израженог који значајно утиче на квалитет живота. Нема објективних тестова који мере субјективни тинитус. Једина особа која га може евалуирати је особа која га има. Генерално је прихваћено да субјективни тинитус није обољење, већ симптом, и многи облици тинитуса  вероватно имају различиту патофизиологију.

Донедавно, веровало се да тинитус потиче од ува и да анатомске и физиолошке абнормалности које узрокују  тинитус потичу од ува. Међутим, савремено схватање  тинитуса указује да већина форми су фантомски звук узрокован ексрпесијом неуралног пластицитета. Чињеница да је већина форми тинитуса поремећај нервног  система указује на значај неурофизиолошких студија.

Основна дијагностика укључује детаљну анамнезу, процену форме, тежине  тинитуса, клинички ОРЛ преглед и у аудиолошку дијагностику. За знатан број пацијената  ови први дијагностички кораци били би довољни.

Међутим, дијагностички и терапијски приступ требало би индивидуализовати према феноменолошким карактеристикама тинитуса (нпр. пулсативни или непулсативни), коморбидитетима (нпр. вертиго, главобоља, психијатријски поремећаји), току (нпр. акутни тинитус са оштећењем слуха), или етиолошким аспектима (нпр. пострауматски тинитус).

Чињеница да тинитус није једна болест већ симптом у многим обољењима означава да нема једног приступа већ је мултидисцплинаран приступ императив. Дијагностика и терапија захтева сарадњу међу клиничарима многих области медицине. Нова истраживања укључују неурохирурге, неурологе, психијатре, стоматологе. Стога је, каже др Радаљац, важан изазов у будућности усавршавање сарадње међу различитим дисциплинама које су укључене у истраживање и терапију  тинитуса.

.........................................

<На врх>