16.10.2014.
Клинички значајне интеракције лекова-
како управљати интеракцијама лекова у пракси

Интеракције лекова се дефинишу као промене фармакокинетичких особина и/или фармакодинамичких особина  лека (квалитативна или квантитативна промена дејства) у присуству једног или више других лекова, истакла је Мирјана Живковић, дипл. фарамацеут из ЗУ Апотека Лозница, која је о интеракцији лекова говорила у оквиру КМЕ у СЛД Подружница Лозница.

Интеракције су клинички значајне ако је значајно смањена ефикасност и безбедност терапије, што је поткрепљено подацима из литературе. Последице су најчешће нежељене, понекад фаталне (лекови који изазивају аритмије, серотонински синдром), али и корисне. Могу настати при оралној или парентералној примени, пре или после примене лека, ин витро (ван организма) и ин виво (у организму).

Повећан ризик од испољавања интеракција имају старији пацијенти, јер користе комбиновану терапију, имају специфичну расподелу масног ткива и ослабљену функцију јетре и бубрега. Највећи потенцијал за интеракције имају лекови мале терапијске ширине (дигоксин), лекови који се примењују у великој дози и дуже време, који имају обиман метаболизам при првом проласку кроз јетру (пропранолол) и који имају нелинеарну фармакокинетику (фенитоин).

Важна је детаљна анамнеза и увид у целокупну терапију због самомедикације, односно употребе лекова који се издају без лекарског рецепта, биљних лекова, дијететских суплемената од стране самих пацијената, затим увид у навике (храна, пиће, алкохол, никотин) и интеракције са загађивачима из животне средине, инсектицидима изјавила је Мирјана Живковић.

Многобројни примери интеракција у пракси су много кориснији од покушаја класификације интеракција лекова (варфарин, клопидогрел). Генетски полиморфизам условљава интериндивидуалне варијације у одговору на лек и потребу за индивидуализацијом терапије (резистенција на клопидогрел). Молекуларни ниво проучавања интеракција захтева и стереоселективна и нестереоселективна инхибиција метаболизма варфарина.

Једна од бројних интервенција у циљу спречавања или ублажавања нежељених интеракција је примена терапијских алтернатива, односно лекова из исте групе који имају најмањи потенцијал за интеракције (азитромицин, бисопролол).

Како саветује магистар фамације Мирјана Живковић, лекар увек мора размотрити механизам интеракција и однос корист/ризик од примене два лека који ступају у интеракцију и мора познавати индукторе (барбитурати, карбамазепин) и инхибиторе микрозомних ензима јетре (кларитромицин) у циљу спречавања или ублажавања нежељених последица интеракција.

.........................................

<На врх>