07.04.2015.
Насиље над женама

Насиље над женама је резултат неравнотеже моћи између жена и мушкараца која доводи до озбиљне дискриминације жена, и у оквиру друштва и у оквиру породице. Оно представља кршење људских права, чија сама природа лишава жене њихове могућности да уживају основне слободе, често оставља жене рањивим за даље злостављање и представља велику препреку у превазилажењу неравноправности између мушкараца и жена у друштву, изјавила је Александра Гајић, психолошкиња у стручном предавању у Лозници 7.априла 2015.

Насиље према женама је сваки акт родно заснованог насиља, који резултира или може да има за последицу физичку, психичку или сексуалну повреду или патњу жене, укључујући претње таквим радњама, ограничење или произвољно лишење слободе, без обзира да ли се дешава у сфери јавног или приватног живота. Александра је истакла да су насиљу посебно изложене жене из маргинализованих и вишеструко дискриминисаних група (Ромкиње, жене са инвалидитетом, избегле и расељене жене, жртве рата, жене које живе у истополним заједницама, жене са психички измењеним понашањем, жене зависне од алкохола, дроге и медикамената, жене које живе са ХИВ/АИДС-ом, хроничне болеснице, мигранткиње, сиромашне жене, женска деца, старице, жене из сеоских средина и друге вишеструко дискриминисане групе).

Не постоје прецизни подаци о обиму и распрострањености насиља над женама у нашој земљи. Већина података обезбеђена је захваљујући истраживањима невладиног сектора и они показују да је овај вид насиља веома раширен, чему су, поред патријархалног односа међу половима, допринели и тешка економска криза, избеглиштво, расељавање, ратно окружење, као и процеси ретрадиционализације. Најчешћи видови насиља над женама у Србији су насиље у породици или партнерском односу, сексуално насиље над женама и трговина женама.

Према овим истраживањима, скоро свака друга жена доживи неки облик психичког насиља у породици, свака трећа жена доживи физички напад од неког члана породице, док се свакој четвртој прети насиљем. У преко 92% случајева починилац је био супруг или партнер са којим жена јесте или је била у браку или партнерској заједници. Породично насиље, осим широке распрострањености, карактеришу још и дуготрајност и континуитет у испољавању. Лично искуство сексуалног злостављања или узнемиравања претрпела је свака осма адолесценткиња, а две трећине њих описало је да су им познати случајеви из непосредне околине. Како је у истраживањима велики проценат жена које одбијају да одговоре на питања, и како су евиденције које се воде у установама за то задуженим често непотпуне, може се са сигурношћу рећи да је „тамна бројка”, односно обим насиља које није пријављено ни евидентирано, и већа.

Последњих година дошло је до позитивних помака на законодавном плану, усвајањем Кривичног законика и Породичног закона, као и Устава Републике Србије из 2006.године, али и даље постоје озбиљни проблеми и недостатак капацитета за примену законских прописа и других мера. Казнена политика према починиоцима насиља је блага, и постоји велика неуједначеност у примени законских прописа. Још увек није довољно развијен адекватан систем за спречавање насиља и за пружање одговарајуће психосоцијалне и правне помоћи и подршке женама жртвама насиља.

Систем заштите жена од насиља организован је преко ресорних министарстава, у којима су непосредно ангажовани центри за социјални рад, полиција, судови и тужилаштва, као и здравствене установе. Др Нада Ђурић је приказала Протокол о поступању када се открије насиље.

.........................................

<На врх>