Подружница Лозница Српског лекарског друштва (СЛД) у оквиру СЛД постоји од 1962. године, када су се стекли услови, када је постојало десет лекара, што је био услов да се формира Подружница Лозница. Први председник Подружнице је био др Бранко Стерио, хирург. Оснивачка скупштина је одржана у Бањи Ковиљачи 22. децембра 1962. године. Од тада па до данашњих дана, кроз многобројне стручне састанке, предавања из разних грана медицине, ширила се медицинска мисао и нова научна сазнања, на општу добробит пацијената и друштва у целини.

Као самостална Подружница Лозница, са својим жиро рачуном, регистрована је 1980. а тадашњи председник Подружнице је био прим. др Александар Радојковић, стоматолог, орални хирург.

Од 1991. године до 2000. председник Подружнице Лозница је био др Селимир Ковачевић, хирург, секретар др Никола Јаковљевић, неуропсихијатар.

Др Младен Лазић, патолог, је био председник Подружнице од 2000. до 2004. године. Он је уложио велики напор да поново региструје Подружницу Лозница, јер је у време кризе и велике инфлације Подружница остала без свог рачуна, да се поново повеже са матичним Српским лекарским друштвом Београд.

Од 2005. године председник Подружнице Лозница је прим. др Нада Ђурић, епидемиолог. Секретар је мр сц. мед. Јелена Гавриловић, неуролог.

На основу члана 12. и 78. Закона о удружењима (Службени гласник РС, 51/2009) и члана 9. Статута Српског лекарског друштва, на седници одржаној дана 13.04.2011, Скупштина „Подружнице Лозница - Српског лекарског друштва“, усвојила је нови СТАТУТ Подружнице Лозница Српског лекарског друштва (СЛД).

Следило је усаглашавање и регистровање у Агенцији за привредне регистре које је завршено 12. маја 2011. године.

Подружница Лозница је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области унапређења медицинске струке и науке кроз организацију стручних скупова и издавачку делатност. 

Подружница је струковна организација лекара и стоматолога из државне и приватне праксе који испуњавају услове утврђене статутом и делују на подручју општина Крупањ, Мали Зворник, Љубовија и града Лозница.

Чланство је добровољно, а сваки редован члан плаћа годишњу чланарину.

Слава СЛД-а је Ђурђевдан 

Хипократова заклетва

Оригинална заклетва написана је на грчком, а најранији превод је на латинском језику.

“Кунем се Аполоном лекаром, Асклепијем, Хигејом, и Панакејом, и за сведоке узимам све богове, и све богиње, да ћу се у складу са својим способностима и својим расуђивањем држати ове Заклетве.

Да ћу сматрати драгим као родитеља оног који ме је научио овој уметности, да ћу живети у слози са њим и уколико је то потребно, делити своја добра са њим; да ћу његову децу гледати као своју браћу, да ћу их, уколико то зажеле, подучити овој уметности без наплате или писане обавезе, да ћу поделити са својим синовима, синовима учитеља и ученицима који су се уписали и прихватили правила професије, али само са њима, правила и инструкције.

Преписиваћу лечење на добробит својих пацијената у складу са мојим способностима и мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло.

Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт.
Нити ћу дати жени средство за побачај.

Одржаћу чистоту мог живота и мог умећа.

Нећу оперисати код камена, чак и ако је болест очигледна код пацијента; оставићу ову операцију специјалистима тог умећа.

У коју год кућу да уђем, ући ћу само за добробит мојих пацијената, држећи се подаље од било каквог намерног недела и од завођења жена и мушкараца зарад љубавних задовољстава, било да су слободни или робови. Све што сазнам приликом вршења моје професије или свакодневног пословања са људима, а што не треба ширити даље, чуваћу као тајнуи никада нећу открити. Уколико се верно држим ове заклетве, нека уживам у мом животу и пракси моје уметности, поштован од стране свих људи за сва времена; али уколико застраним са ње или је прекршим, нека ме све супротно задеси.”

Значај Хипократове заклетве је у њеној историјској и традиционалној вредности. Већина лекарских удружења широм света прешла је на модернизоване верзије Заклетве, које имају већи степен релевантности са данашњим моралним дилемама са којима се лекари могу суочити. Међутим, оригинална Заклетва поставила је темеље модерним схватањима етичног понашања лекара у пракси. Најбољи пример за то је поверљивост на коју је лекар обавезан у односу са пацијентом. Ипак, питања побачаја и еутаназије данас имају нову перспективу која се нужно не поклапа са обећањем изнетим у Заклетви.

Након светских ратова, уочивши пропусте лекара који су у великоме застранили од начела своје професије, Зеневском декларацијом из 1946. године, текст заклетве је модификован до данашње модерне верзије коју је прихватила већина данашњих лекара.

Полагање ове заклетве је на многим универзитетима део дипломске церемоније на студијама медицине.


Ово је превод заклетве које је усвојена 1946. у Женеви:

У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.

Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.

Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено.

Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.

Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.

Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања.

Моје колеге ће бити браћа.

У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност.

Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.
И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости.

Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.

.........................................

<На врх>