21.05.2015.
Гранични поремећај личности

Гранични поремећај личности (F60.3) су поремећаји личности који карактерише нестабилност односа, расположења и слике о себи, каже др Марија Лазаревић, специјалиста опште медицине из Дома здравља Мали Зворник, на предавању у Лозници, које је одржано 21.маја 2015. По речима др Лазаревић, ставови и осећања тих особа према другим људима могу драстично осцилирати у кратким временским периодима.

Склони су свађању, раздражљиви су, понашају се непредвидиво и импулсивно. Нестабилности изазване овим поремећајем утичу на породични живот, каријеру. Управо због тога циљ предавања је да се укаже на значај раног препознавања ових симптома, као и на сарадњу лекара у примарној здравственој заштити са клиничарима, психијатрима и психолозима ради даљег третмана ових пацијената. Према званичним статистикама, ова врста поремећаја присутна је у 1-2% популације. Дијагноза се два пута чешће среће код припадница женског пола, него код мушкараца.

Симптоми граничног поремећаја личности укључују: импулсивност која се огледа у прекомерном трошењу, промискуитету, злоупотреби психоактивних супстанци, ризичној вожњи, јаке емоције које се често смењују, интензивне али кратке епизоде анксиозности или депресије, неадекватан бес који понекад ескалира у физички обрачун, тешко контролисање емоција и импулса, повремено суицидално понашање, претње суицидом или самоповређивање, страх да се буде сам, пролазне са стресом повезане параноидне мисли или озбиљнији дисоцијативни симптоми.

У пратњи бордерлајн поремећаја често се нађу још нека ментална обољења или поремећаји:  анксиозност, биполарни поремећај, депресија, анорексија, булимија, дисоцијативни поремећај, соматоморфни поремећај, злоупотреба алкохола и опијата. До 70% пацијената истовремено има и проблем алкохолизма, наркоманије, зависности од коцкања. Гранични поремећај личности најчешће се лече психофармацима и психотерапијом. Главни проблем у терапији поремећаја личности је немотивисаност пацијената да се лече, јер они своје симптоме доживљавају као сопствене личне и разумљиве особине, а не као симптоме болести. Лекови обично делују само на неке симптоме болести, док се психотерапија препоручује како би особа имала прилику да промени усвојене маладаптивне обрасце понашања. Са терапијом треба почети што раније, ради постизања бољих резултата. Користи се велики број лекова, највише оних који сузбијају пратеће појаве - узнемиреност или депресију. Терапија антидепресивима (прозак) траје нешто дуже него када се лечи сама депресија. Антипсихотици се уводе у терапију онда када су уз остале симптоме присутни поремећаји мишљења или перцепције, импулсивни и суицидални симптоми. Из ове класе најчешће се користе: оланзапин, кетиапин, клозапин и рисперидон. Терапија антипсихотицима даје солидне резултате и углавном је краткотрајна. У пракси се показало да комбинација психотерапије и терапије медикаментима (посебно антипсихотицима) даје боље резултате него свака појединачно, каже др Лазаревић.

.........................................

<На врх>